Kavaljerski reket

[Sledi prevod (jako malog) dela osmog poglavlja knjige Stiffed autorke Suzan Faludi, sa kojom smo se već ranije družili. U ovoj knjizi ona "istražuje kolaps tradicionalne muškosti, koji su muškarci osetili kao izdaju." Osmo poglavlje je naslovljeno Burning Down the House: The Fire Last Time in Waco, Texas i bavi se "fenomenom koji su mediji nazvali besni beli muškarci", kako kaže Faludi. Da bi istražila taj fenomen, razgovarala je sa pripadnicima teksaške milicije koji sebe nazivaju Patriote.
Svi italici i boldirani delovi teksta u prevodu su moji. Navodnici su autorkini.]

~~~

Nakon minuta razgovora, Vilijam Hejns, predstavnik Trećeg kontinentalnog kongresa* i bivši kontrolor leta, je izjavio, "U suštini, beli muškarci su manjina koja trpi najveću diskriminaciju, najbrojnija manjina u državi." Hejns me je uveravao da govori iz ličnog iskustva. "U suštini mi je feministički pokret razorio brak," rekao je ogorčeno. "Jer, moja žena je išla na koledž šezdesetih godina. Sada je toliko poremećena da ne može da veruje muškarcima, naročito mužu. Nije mogla da mi veruje, bez obzira na sve. Stalno se ponašala kao da je redovno tučem. Kako je samo pričala o meni, kao, 'Ta ljiga! Radi ovo, radi ono!' Dao sam joj sve što smo imali, kuću i nameštaj, isplatio sam sve kreditne karice. Ali ništa nije bilo dovoljno dobro. Prezirala je što se brinem o njoj."

Šta je nama naša borba dala ili, šta su one imale, a mi nemamo

[Još jednom, gošća autorka. Ovog puta, uz dopuštenje autorke, sa bloga Duchesse rides again prenosim tekst Šta je nama naša borba dala. Ili: Šta su one imale a mi nemamo. 

Drugi deo naslova se odnosi na partizanke, aktivne učesnice NOB-a. Ukoliko vas ta tema interesuje, odnosno ukoliko vas interesuje i šta su partizanke radile nakon rata pročitajte knjigu Ivane Pantelić Partizanke kao građanke; izlazila je i kao feljton u Danas-u]

Ne bi trebalo da bude razlike, ali u praksi je ima. Žene ne mogu da se izlažu istim naprezanjima kao muškarci, jednostavno postoje razlike koje treba uvažiti i prilagoditi se psiho-fizičkim mogućnostima. Žene uglavnom mogu da obavljaju komandne zadatke, da rade u administraciji, vezi ili obaveštajnoj službi. Retko će raditi u specijalnim snagama i na borbenim zadacima.

Ovako nam se, u tekstu pod degutantnim naslovom: Štikle za cokule, obraća gospodin Aleksandar Radić, vojni analitičar (?!), u pokušaju da objasni zašto je, zaboga, 1.600 dama odlučilo da sexy visoke potpetice zameni nezgrapnim vojnim čizmama i postane pripadnik nove, profesionalne Vojske Srbije. Na stranu to što je autor teksta, iz svima nam omiljenog lista 24sata, pretpostavio da svaka od tih 1.600 devojaka voli da se natačinje na štikle, mene je više zaintrigirala pojava gospodina Radića i njegovog "zanimanja".

Pažljivo pročitajte sledeći spisak i odstranite uljeza:
1. Vojno lice
2. Vojni službenik
3. Oficir u rezervi
4. Profesionalni vojnik
5. Vojni analitičar

Shouldn't be too hard, ajmo redom:
- Vojno lice, bio oficir ili podoficir, završio je vojnu školu, nižu il višu, i aktivan je u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Vojni službenik, ono što se nekada zvalo "civilno lice u vojnoj službi", je civil koji radi u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Oficir u rezervi je osoba koja u miru nema nikakve veze s Vojskom, a u slučaju rata postaje aktivan oficir. Završio školu za rezervne oficire.
- Profesionalni vojnik je osoba kojoj plaćamo oko 300 evra mesečno da bismo imali profesionalnu vojsku, za razliku od one kad smo terali svakog Srbina da rado ide u vojnike. Profesionalni vojnik prolazi ekstenzivnu obuku kako bi se kvalifikovao za tih 300 evra.
- Vojni analitičar je osoba koja od veze sa vojskom ima samo sopstvenu pretenziju da se o istoj proserava. Da, dame i gospodo, drugovi i drugarice: proserava.

Whothafuck is Miroslav Lazanski, i whothafuck is Aleksandar Radić, hoće li meni neko objasniti?

Muškarci znaju ... zašto žene piju

- Ako malo bolje pogledaš, sve su one iste - izgovara jedan od momaka, dok dodiruje (različite) limenke. U pozadini vidimo četiri (različite) devojke, tako da se ova izjava može odnositi i na limenke i na devojke. 

- Istog su oblika - kaže nam mladić, dok gledamo devojke kako odbacuju odeću, a svetlo se priguši i vidimo samo njihove siluete.

- Iste veličine - čuje se dok kamera zumira grudi devojaka u srebrnim kupaćim kostimima.

- I sve su tako glatke - a devojke ponavljaju scenu iz Flashdance-a (znate na koju mislim, onu sa vodom i striptizom).

Sve to vreme njegovi drugari zaprepašćeno/uzbuđeno gledaju/zamišljaju devojke koje njihov drug opisuje (u stvari pričajući o limenkama).

- Ma ne verujem dok ne dodirnem.

- Devojke? - iznenađeno ga pita jedan od drugova.

- Ma limenke - odgovara narator. 

"Odrobijaću te"

Krajem maja meseca sam pomenula podatak objavljen u Blicu o broju žena koje su ubijene od strane supružnika ili partnera. Do tada 14 žena je stradalo. Danas je Blic objavio užasavajuć podatak:

Milunka Ž. (53), koju je pre pet dana nožem ubio suprug Miloš Ž. (56) u njihovoj porodičnoj kući u Konarevu kod Kraljeva, trideseta je žrtva ubijena u porodičnom nasilju u Srbiji od početka ove godine.

Broj žrtava se duplirao za nešto više od mesec dana. Kada sam prvi put pisala o ovome pomenula sam da će broj žrtava u ovoj godini biti istovetan ili čak veći nego prethodne godine. Sada je sasvim izvesno da će broj žena ubijenih u porodičnom nasilju prevazići broj žena žrtava 2010. godine kada je 31 žena izgubila život na taj način. 

U članku se navodi da su "...[n]ajčešći razlozi zbog kojih se muževi odlučuju da oduzmu život ženi leže u ljubomori, neuzvraćenoj ljubavi, nesuglasicama koje, iako sitne, mogu na kraju dovesti do fatalnog ishoda..." Milan Kostić, specijalista kliničke psihologije objašnjava da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već ubistvu mogu pribeći i 'normalni ljudi'.  

Sve ovo možda, a najverovatnije i jeste tačno. Međutim, iako se pominje da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već normalni ljudi koju ubijaju svoje partnerke zbog ljubomore ili pak neuzvraćene ljubavi, to se ne problematizuje. Ne problematizuje se koliko je još uvek rašireno shvatanje da žena pripada mužu, da je on vlasnik njene sudbine (i da samim time raspolaže njenim životom). Iako se u članku pominje da muškarci najčešće svoje partnerke ubijaju vatrenim oružjem ne pominje se da je u određenom (ako ne i većem) broju slučajeva to vatreno oružje 'suvenir' iz nedavnih ratova na ovim prostorima. Da li treba podsetiti da su 'suveniri' iz rata najčešći krivci kada deca i mladi stradaju igrajući se vatrenim oružjem? Ovo ukazuje na ogroman problem koji država ima sa neregistrovanim vatrenim oružjem, a koji se ne rešava iz godine u godinu (ili se rešava masovnom legalizacijom, što u stvari stvara drugi problem). 

Milan Kostić takođe navodi da su "...[u]bistva supružnika obično ... rezultat neprepoznavanja određenih detalja, reči na koje se ne obraća pažnja, pretnji preko kojih se olako prelazi..." I tu se mora ponoviti još jednom da nasilje nije lična stvar. Verujem da u dobrom delu slučajeva problem nije neprepoznavanje detalja, već njihovo aktivno ignorisanje, i to ne od strane žrtve, već od strane okoline (nasilje se tretira kao 'lična stvar'). Žrtve nasilja u porodici često ne vide izlaz iz nasilne situacije, a dešava se i da nemaju podršku okoline, čak i najbliže porodice. Nasilje u porodici se tiče svih nas, a žrtvama nasilja se treba pomoći. Na žalost, neretko se čuje optuživanje same žrtve ('zašto nije pazila za koga se udala'). 

Očigledno je da je problem nasilja u porodici u Srbiji dostigao ogromne razmere i da se na rešavanju tog problema mora raditi mnogo ozbiljnije. Takođe je očigledno da država, nevladin sektor i pojedinci moraju raditi zajedno na njegovom rešavanju.   

[Što se tiče počinilaca zločina, retko se obraća pažnja na to da kao učesnici rata postoji velika mogućnost da pate od PTSP-a odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja, a koliko je meni poznato, država se ne bavi ovim problemom. Takođe, određeni broj počinilaca su povratnici iz dijaspore i to bi trebalo istražiti. Kako su ovo izuzetno ozbiljna pitanja, smatram da bi im trebalo posvetiti poseban post.]

Gem, seks i meč: rizici reklamiranja ženskog sporta

[Prevod teksta Game, Sex and Match: The Perils of Female Sports Advertising]

Šta mislite o Kim Klajsters koja pravi špagu obučena u narandžastu suknjicu verovatno zavisi od vaše reakcije na nauljenu Karolinu Voznjacki koja servira tenisku lopticu prema mašini za vetar. A ipak, ove provokativne scene, deo nove WTA (ženska teniska asocijacija) reklamne kampanje - Strong is beautiful (snaga je lepa), čine se pitomim u poređenju sa snimkom Beloruske teniske šampionke Viktorije Azarenko. „Volim da jako udaram loptu. Da je razbijem,“ čuje se u pozadini polufinalistkinja Vimbldona 2011, dok kamera klizi od prepona preko grudi do lica. „Ukoliko se lopta vrati to znači da hoće nešto da mi kaže. Možda malo jače?“

Još nije našao devojku, a kad će, ne znamo

Još jedan tekst Vladislava Đorđevića podvrgavam e-novinskom tretmanu. Sada je u pitanju traktat o Diktaturi radikalnog feminizma u devet (i brojkom - 9) tačaka. I ponovo, boldiran tekst je moj, sve ostalo direktno iz pera autora.

§

Znake navoda volim ja, tra-la-la-la-la: 
1. Vlаdаvinа rаdikаlnog feminizmа
Rаdikаlni feminizmа nije dаnаs usаmljeno mišljenje nekoliko pojedinаcа („pojedinki”), već deo vlаdаjuće držаvne ideologije i držаvne politike. Vlаdа Republike Srbije je 13. februаrа 2009. usvojilа „Nаcionаlnu strаtegiju zа poboljšаnje položаjа ženа i unаpređivаnje rodne rаvnoprаvnosti (2009-2015)”. Nju sprovode mnogа držаvnа telа: Uprаvа zа rodnu rаvnoprаvnost Ministаrstvа rаdа i socijаlne politike Republike Srbije, Odbor zа rаvnoprаvnost polovа Skupštine Republike Srbije, Sаvet zа rаvnoprаvnost polovа Vlаde Republike Srbije, Republički Zаštitnik grаđаnа, Sekretаrijаt zа rаd, zаpošljаvаnje i rаvnoprаvnost polovа AP Vojvodine, Odbor zа rаvnoprаvnost polovа Skupštine AP Vojvodine, Zаvod zа rаvnoprаvnost polovа AP Vojvodine, Pokrаjinski Ombudsmаn i odbori zа „rodnu rаvnoprаvnost” pri mnogim opštinаmа. Nju podupiru i mnoge druge orgаnizаcije: UNIFEM, UNDP, аktivistkinje AŽIN-а, kаo i brojne NVO (preko trideset).

Politička korektnost kao religija (još uvek volim znake navoda ja, tra-la-la-la-la): Ideje rаdikаlnog feminizmа deo su politički korektnog mišljenjа. Svаko ko se usudi dа kritikuje rаdikаlni feminizаm (kаo npr. pisаc ovih redovа) izlаže se opаsnosti dа bude proglаšen zа „jeretikа”, zа držаvnog neprijаteljа.

Antonić, iznenađen
i uvređen

Antonić? Nikad čuo za Antonića: Nije mi poznаt nijedаn intelektuаlаc koji je u medijimа (pisаnim ili elektronskim) kritikovаo rаdikаlni feminizаm. Srpskа inteligencijo, gde vаm se denulа kritičnost? Kаdа trebа kritikovаti „nаcionаlizаm” i ostаle pаpirne tigrove hiljаde intelektuаlаcа je spremno dа preduzme tаj tobožnji rizik. Kаko je čаsno i hrаbro biti opozicionаr kаdа je tаkаv stаv konjukturаn, kаdа donosi lični ugled, prestiž i društveni stаtus. A koliko dаnаs imа intelektuаlacа koji su spremni dа propituju teze vlаdаjućeg rаdikаlnog feminizmа? Nije mi poznаt nijedаn. Izvinjаvаm se čаsnom izuzetku, аko postoji.
Ispitujem neupitno: Rаdikаlni feminizаm dаnаs predstаvljа nаjneupitniju držаvnu dogmu!

Užurban hod doma

[Uz dopuštenje autorke, prenosim tekst Asje Bakić, pesnikinje iz Tuzle. Tekst je prvobitno objavljen u časopisu za književnost Quorum br. 5/6, 2010, a ona ga je prenela na svom blogu U carstvu melanholije.]

Naizgled dostupan svima, prečac otkriva problem s kojim se javnost (popločana i osvijetljena) teško suočava – žene nisu slobodne da se kreću kuda, kako i kada žele.

Pretpostavljam da je ljepše i ugodnije kontemplirati o ljepoti prečaca, o puteljcima koji se čas blatnjavi, čas ispucali nude pjesnicima koji tumaraju gradom ne bi li pronašli nadahnuće. No, ne završavaju sve šetnje dubokoumnim pjesničkim opservacijama – neke od njih dospiju u priručnike za sudsku medicinu.

Zapravo, kada su žene u pitanju, ne možemo govoriti o šetnjama. Žene koje koriste prečace, najčešće nemaju vremena za promenadu: nije u pitanju skitanje po puteljcima, već užurban hod doma. A znamo zašto žure, pogotovo ako se kući vraćaju kasno navečer: ti ih puteljci stavljaju na mapu tuđe želje koje su one svjesne, ali koju moraju ignorirati ako nekuda žele stići brže. Ukoliko se, dakle, žena odvaži upotrijebiti prečac, treba biti spremna na to da će, raspolažući vlastitim kretnjama i vremenom, „dati“ nekome za pravo da raspolaže njezinim tijelom.